Da li znate šta imaju zajedničko Leonardova Mona Liza, Vrisak Edvarda Munka, Cvetovi maka Vinsenta Van Goga ili Pikasova Glava Harlekina? Reći ćete – sva ova dela predstavljaju vrhunac svetske umetnosti. To jeste činjenica, ali pravi odgovor na ovo pitanje je da su sva ova dela bila ukradena iz muzeja, neka od njih i više puta!
Više puta se kroz istoriju pokazalo da tradicionalne prakse obezbeđenja i osoblje u muzejima nisu dovoljni da se nose sa pljačkašima koji su danas sve opremljeniji i sve inteligentniji, i vrlo često im polazi za rukom da ukradu vredna umetnička dela i muzejske eksponate. Međutim, baš kao što se umetnost menja i razvija, tako se i sigurnosne mere u muzejima neprestano unapređuju.
Da li su ljudi koji brinu o bezbednosti muzeja dovoljni da zaštite eksponate?
Provedite nekoliko sati u poseti različitim galerijama i muzejima, u bilo kom evropskom gradu, i lako ćete primetiti kako vas svuda na ulazu dočekuje ljubazno osoblje. Obično je reč o muškarcima u 60-tim godinama, i obično su to penzionisani policajci ili vojnici. Delovaće vam da su spremni da pokažu revnost i oduzmu selfi štapove od turista (uglavnom zabranjene, mada se u praksi često koriste). Ipak, teško da možete tvrditi da bi se oni mogli izboriti sa odlučnim pljačkašima ili vandalima.
Zato se danas sve više polažu nade u modernu tehnologiju i mere bezbednosti poput video nadzora, senzora pokreta, alarma protiv provale i raznih drugih savremenih sigurnosnih uređaja.
Ipak, ni ovo još uvek nije dovoljna garancija potpune bezbednosti, pa se, uprkos savremenim sigurnosnim sistemima, krađe u muzejima i dalje dešavaju. Zato se u muzejima širom sveta sve više pažnje posvećuje uvođenju novina u bezbednost i ulaže se mnogo novca u najsavremeniju opremu.
Ovo je priča o tome kako sigurnosni sistemi funkcionišu u muzejima i kako se unapređuju. Pročitajte.
Bezbednost muzeja – nimalo lak posao!
U svakom muzeju potrebno je obezbediti dve osnovne stvari: da umetničko delo bude lepo izloženo i dostupno posetiocima, a sa druge strane da bude dobro zaštićeno. Pritom, za svakog pravog posetioca, sigurnosne mere muzeja bi trebalo da budu neprimetne, dok bi, nasuprot tome, za potencijalne lopove neke od mera bezbednosti trebale da budu očigledne. Dakle, ljudima iz obezbeđenja u muzejima uopšte nije lako.
U nastavku teksta pročitajte kako je jedan madridski muzej rešio pitanje bezbednosti integracijom najsavremenije opreme i sistema video nadzora.
Kako muzej Tisen Bornemica u Madridu čuva svoja umetnička blaga?
Nakon što je interna kontrola muzeja Tisen Bornemica, u Madridu otkrila ograničenja koja je imao tadašnji (analogni) sitem za video nadzor, kao i ograničenja servera za skladištenje podataka koji je instaliran pre dvadesetak godina, Miguel Angel Molina, menadžer ovog muzeja, odlučio je da Tisen Bornemica pretvori u jedan od najbezbednijih muzej na svetu.
„To je nacionalna, javna ustanova i ona mora omogućiti posetiocima prijatan boravak i razgledanje umetničkih dela, ali istovremeno i obezbediti sigurnost svih umetničkih dela koja se u njoj nalaze“ – kaže Molina.
Novi sistemski zahtevi i unapređenje video nadzora
Molina dalje dodaje: „Jedan od glavnih ciljeva naše revizije bila je potreba postavljanja nove tehnologije kako bi ova institucija postala pionir u ovakvom nivou bezbednosti muzeja – elektronskim, fizičkim i logičkim putem“.
Novi sistem je morao da ima čvrstu, skalabilnu bazu za buduću upotrebu, pošto je ustanovljeno da će u budućnosti biti potrebno proširiti bezbednosni sistem muzeja, kako bi se mogla vršiti analiza infromacija dobijenih sa kamera. Osim toga, bile su nužne funkcije zasnovane na veštačkoj inteligenciji, kao što su funkcija prepoznavanja lica ili inteligentna video analitika. Serveri koji su sposobni da podrže i upravljaju svim ovim podacima su takođe bili neophodni.
Bilo je potrebno zadržati nekoliko analognih sigurnosnih kamera u upotrebi, tako da je novi sistem video nadzora morao biti takav da može da prihvati i analogne i IP kamere. Na kraju je odlučeno da se instalira jedinstveni integrisani bezbedonosni sistem koji u koji će moći da se integriše IP vrsta kamere istog proizvođača čiji su uređaji već bili deo bezbednosnog sistema, jer bi se na taj način olakšalo proširenje i podešavanje.
Drugi razlog za ovakvu njihovu odluku bio je taj što je Molina tokom revizije uvideo da postoji čitav niz proizvoda i rešenja istog proizvođača koja bi mogla biti od pomoći u nekom budućem periodu.
Cilj je bio instalirati sistem podržan posebnim aplikacijama za daljinsku zaštitu umetničkih dela bez potrebe da se dodaj fizički elementi zaštite na samom umetničkom delu. U asortimanu proizvođača nalaze se I kamere koje koriste „muzejski režim“, i koje stvaraju virtuelni omotač oko slike ili drugog eksponata, kako bi se umetničko delo zaštitilo od pokušaja dodirivanja ili od namerne pljačke. U slučaju da posetilac, pokušavajući da dodirne eksponat, dođe u kontakt sa virtuelnim omotačem, aktivira se alarm sa upozorenjem koje prima centar za obezbeđenje, kao i svi članovi osoblja na svojim mobilnim uređajima.
Osim toga, instalirane su kamere sa noćnim režimom koje omogućavaju dobru vidljivost i nadgledanje galerija u kojima se organizuju izložbe koje zahtevaju slabu osvetljenost.
Izgradnja sigurnosnog sistema za budućnost
Hesusu Ortega, menadžer za razvoj pomenutog brenda video nadzora, vodio je proces prelaska sa analognog na IP video nadzor u Tisen Bornemica muzeju. Prema njegovim rečima, najveći izazov transformacije analognog u IP video nadzor bio je zamena sve neophodne infrastrukture na takav način da se ne remeti svakodnevni rad muzeja.
Čitav projekat, uključujući postavljanje kablova i zamenu kamera, instalaciju servera i brojne druge radnje, odigravao se u više faza, kako bi postojeći sigurnosni sistem mogao da bude aktivan, a da se u isto vreme dodaju novi elementi. To je podrazumevalo da se svi radovi obavljaju van radnog vremena muzeja, najčešće tokom noći.
Kako je muzej otvoren sedam dana u nedelji, bilo je potrebno tri meseca da se kompletira čitav projekat. “Sada je sistem spreman za proširenje, ažuriranje ili integrisanje sa drugim sistemima u prilično kratkom vremenskom roku“, zaključio je Ortega.
Šta sve dobar sistem video nadzora i drugih bezbednosnih mera u muzejima treba da ima?
Kada su u pitanju sigurnosni sistemi javnih ustanova kulture, kao što su muzeji, od presudnog je značaja dobar sistem analize podataka o broju i vrsti posetilaca, njihovom ponašanju, sistem koji ima mogućnost prepoznavanju lica i sl. Na taj način, moguće je u ranoj fazi izbeći čekanje u redovima i smanjiti gužve na ulazima i u izložbenim prostorijama, pratiti protok posetilaca na stepeništima, otkriti sumnjive zaboravljene predmete, kontrolisati pristup ograničeno dostupnim područjima u muzeju i obezbediti kvalitetan nadzor slabo osvetljenih zona.
Dobra analiza podataka takođe je važna i iz ekonomske perspektive, tako da institucija može prepoznati mesta gde se publika najviše zadržava, ali I zone gde publika dolazi u malom broju.
Uz mašinsko učenje i veštačku inteligenciju, buduća unapređenja muzejskog nadzora omogućiće sistemima da koriste samo relevantne podatke na optimalan način, i ti podaci će se prenositi brzo, efikasno, bez urušavanja sigurnosnog sistema.
Međutim, ovde nije reč samo o onome što se događa u samom muzeju u smislu fizičke sigurnosti, već i o korišćenju podataka u druge svrhe, poput podataka za praćenje informacija na internetu ili društvenim mrežama radi otkrivanja trendova, i radi kreiranja profila posetilaca na osnovu ponašanja. To će dalje pružiti mogućnost predviđanja mogućih pretnji.
Postavljanje jednog takvog sistema video nadzora ili njegova nadogradnja je komplikovan projekat, koji pre svega zahteva prethodnu detaljnu reviziju postojećeg stanja, i odgovore na nekoliko važnih pitanja:
- Koju vrstu sistema imamo na raspolaganju i kako on funkcioniše?
- U kom pravcu želimo da se unapređuje sigurnosni sistem?
- Kakve su njegove interakcije sa drugim sigurnosnim podsistemima (alarmi, požarni alarmi, evakuacija)?
Zatim menadžeri moraju potražiti najlakše i najlogičnije rešenje za budućnost koje će biti kompatibilno sa postojećom infrastrukturom.
Možemo zaključiti da sistem za video nadzor jednog muzeja mora da omogući ranu detekciju potencijalne pretnje ili kršenja bezbednosti, ali takođe mora da se prilagodi svakodnevnoj zaštiti i aktivnostima koje se dešavaju u velikoj javnoj ustanovi, što svaki muzej zasigurno jeste. I najzad, efikasan nadzor je važan, ali ne sme imati uticaj na kvalitet iskustva koje posetilac doživi tokom boravka u muzeju.