Viđam ga skoro svakodnevno. Prolazi pored moje kuće na putu za prodavnicu i pijacu, uvek negde oko devet sati. Ako ne tu, sretnemo se na ili oko pijace, sa čije dve strane lokalne bake prodaju viškove iz svojih bašti: zelenu salatu i ostalo sezonsko povrće i sezonsko voće, lišće vinove loze, mlad orah za slatko ili liker, cvetove zove ubrane u pogrešno vreme, pčelinji med… a uz to pelcere zabodene u plastične čaše od jogurta i po koju kuhinjsku krpu opheklanu čipkom, pletene čarape od raspletenog džempera koji se ofucao do granice nenošenja, iznošene cipele i plovne slavine.
Gurajući rukama invalidska kolica u kojima sedi, sa ćebetom čija debljina zavisi od godišnjeg doba, na nogama… u stvari na onom delu gde bi noge trebalo da budu, a zbog tog nedostatak mu i pomažu kolica, osorno se obraća onima koje je muka naterala da godinama svoje dane provode tu, pod otvorenim nebom, nutkajući prolaznike svojom skromnom “trgovačkom” ponudom.
- Misliš da ćeš mene da prevariš s ovom salatom, kaobajagi ubranom u bašti, gde raste u običnoj bašti ovolika salata… ma, kupila si to na kvantašu pa ćeš meni da zamazuješ oči!
- Ko će da ti kupi ove pleplitane čarape, pogledaj, tačno se vidi da su bile nešto drugo pre nego što si odlučila da ih prepleteš!?
- Ove trešnje ti stajale tri dana pa si sad našla da ih prodaješ, pogledaj, počele da se skapavaju od stajanja. Ma kakva kiša, šta bi im mogla kiša da si ih jutros nabrala, nego ti nećeš da bereš svako jutro pa da narod kupuje taze, milije ti da nateraš decu da ti naberu pa posle danima da nam uvaljuješ bajato.
Usana skupljenih u dugu tanku liniju na licu koje odaje nezadovoljnog čoveka koji od vlastitog besa i srdžbe ne zna šta će, pa bi da svoju muku ublaži bar, ako već ne može da je izleči, izazivajući tugu i u nečijem tuđem srcu, posvađa se tako s polovinom prodavaca pa se s hlebom koji obavezno kupi, kada već ništa drugo ne ispunjava njegove stroge kriterijume, istim putem vraća kući, ne nazivajući nikada nikome ni dobar dan. Da bi sličnu tiradu nastavio i tamo. Vičući na ženu zato što je kafu prerano skuvala pa se ona već ohladila, što nije gotov doručak ili što mu je rekla da kupi nešto… a to nešto je uvek ili preskupo ili bajato ili – nema.
Ne prođe dan da nekome na zagorča život. A svojoj ženi zagorčava ga od onog dana kada je seo u invalidska kolica. Deca su se osamostalila, razbežala, ko na drugi kraj grada, ko na drugi kraj sveta, tek – ona je jedino ostala da ga dvori, sluša i trpi njegove uvrede, psovke i grdnje. I da se i njoj samoj, nekada putene usne pretvore u tanku liniju na večito suznom licu.
I viđam jednog drugog, koji takođe u invalidskim kolicima posećuje pijacu. Samo, njega ne baš svakodnevno, već samo kada se slučajno sretnemo na toj istoj pijaci ili pred liftom zgrade u kojoj živi, a u kojoj imam prijateljicu.
Malo je reći da ga obožavaju skoro svi prodavci na pijaci. I kada ne kupi ništa, što najčešće i biva jer… živi sam, a penzija mala i lekovi skupi, pa gleda da nabavi samo ono naosnovnije, ono bez čega uistinu ne može, on ih sve razgali svojim šalama, svojom vrcavošću i zaraznim smehom koji širi svuda oko sebe.
- Pibiiiip… malo prostora molim, nemoj posle ja da budem kriv ako ti zakačim taj prelepi bicikl pa on padne pa se izgrebe pa posle više ne možeš da kažeš da je nov… ajd leba ti, stavi ga onde, eno gde mu i jeste mesto, trotoar je za ljude… pa eto i za moja kolica, a ti, leba ti, sačuvaj ove tvoje točkove da ti duže traju…
- Snajkaaaaa, ako ja ovaj bosiljak posadim u žardinjeru koja je na terasi, oće li komarci da mi ulaze u sobu ili će njegov miris da ih vrati tamo odakle su krenuli? Jesi li sigurna, nemoj da ti ga vratim letos, sav izujedan, hahahahaa?!
- Nemoj prijo, leba ti, džaba mi nudiš trešnje, reko mi doktor da ne treba da ih jedem. Ima da se naviknem na njih pa šta ću posle, kad mi ode cela penzija na trešnje, a?
Njemu svako nazove dobar dan. Ako on prethodno to već nije učinio.
Tako je i sa drugim ljudima, koji god hendikep da imaju: jedni svoj teret prihvataju s osećanjem neminovnosti koju ne mogu, ma koliko to želeli, da isprave, trudeći se da ipak u svakom danu pronađu neku lepotu, neku nit radosti kojom se vežu za svakodnevicu , dok drugima ta lična muka toliko zamagli i zatamni pogled, da im ostanu jedino sive nijanse pred očima. I one im kroje sve: sumorna buđenja i sumorni izraz lica, smrknut pogled, namrgođene oči, pogan jezik, potrebu da bar malo bar nekog povrede, uvrede, rastuže, rasplaču… Nesvesni činjenice da svako na ovom svetu poseduje neki samo svoj, lični razlog da ne bude raspoložen i da stalno bude namrgođen, nezadovoljan, tužan… kivan na čitav svet i na samog sebe.