Ruže pripadaju porodici Rosacae pored jabuka, krušaka, malina i većina voćaka koje koristimo u svakodnevnoj ishrani.
Porodica Rosacae je mnogobrojna, ima oko 115 rodova, a njene vrste broje do 4000, zato je jasno što je poznata kao najbogatija i geografski najrasprostranjenija biljna porodica. U ovu porodicu spadaju određene jednogodišnje i višegodišnje biljke, drveće i žbunovi. Generalno, cela porodica Rosacae može da puzi, odnosno da se kači za nešto. S obzirom na kompleksnost ove biljne porodice, mi ćemo se baviti samo ružama i njenim osnovnim karakteristikama.
Istorijat ruža
Ruža je jedan od najstarijih cvetova, spominje se u Bibliji, a njeni pronađeni fosilni ostaci datiraju još iz praistorijskog vremena. Prema naučnim podacima prve ruže nastanile su se u Aziji pre 5000 godina, a u Evropu su prodrle tokom Rimskog carstva. Ruže mogu dosta visoko da porastu, poznate su vrste ruža koje mogu doseći 7 metara. Sa druge strane, pupoljci nekih ruža su toliko mali, otprilike kao zrno pirinča. Ruže pružaju bogat izvor vitamina C. Vrste ruža takođe je mnogo, broje nekoliko hiljada i taj broj raste, kako raste i broj pokušaja ukrštanja i kalemljenja više različitih vrsta. Zato možemo videti i kupiti ružu u svakoj boji. Interesantno je da ne postoji crna ruža, čak postoji takva vrsta koja se našem oku pod određenim svetlom može učiniti crnom, ali je tamnocrvene boje. Ruže koje se prodaju po cvećarama nisu prirodne u smislu da takve ne možemo naći u prirodi, takve ruže su nastale ukrštanjem. Ruža se poklanja dragim osobama i zbog toga je postala simbol ljubavi. Ne košta mnogo, a znači mnogo.
Uzgoj ruža
Ruži prija osunčano zemljište. Kada se sadi ruža zemlja bi trebalo da bude vlažna i plodna, a bez obzira na vlažnost zemlje, ruža se mora zalivati vodom. Najpre se treba izmešati đubrivo sa zemljom, jer ne sme da dođe do kontakta korena ruže i đubriva. Ruža se može ponovo đubriti nakon 3 ili 4 godine. Redovno je treba oblino zalivati, dakle svakih 7-15 dana. U jesen je treba pokriti, može kesom, a tamo februara je otkriti.
Potrebno je da postoji slobodan protok vazduha, tj.da postoji određeno rastojanje u odnosu na druge biljke. Pa u zavisnosti koja je vrsta ruže, potrebno je drugačije rastojanje. Rastojanje kod ruža penjačica bi trebalo da bude od 100 do 200cm, a što se tiče stablašica, one se sade najčešće pojedinačno. Stablašica treba da ima određenu vrstu potpore, u vidu pritke koju ćete staviti u zemlju i za nju će se nakon nekog vremena ruža privezati.
Upotreba
Kroz istoriju ruža je cenjena kao važan sastojak mnogih kulinarskih specijaliteta, naročito u jelima sa Srednjeg istoka. Od šipkova se priprema sirće, vino, sirup. Cvetne latice se stavljaju u salate i deserte i ušećeruju se, od njih se pravi džem, žele, kompot. Destilovana ružina vodica stavlja se u kolače i torte. Poznata je bila i njena upotreba prilikom lečenja mnogih bolesti kao što su: bolesti grla i usta; venerične bolesti; bronhijalnih upala; upale jetre; jedna vrsta ruže se koristila kao dezinfekciono sredstvo prilikom ugriza pasa itd…
Zbog svog lepog mirisa bila je obavezni sastojak prilikom udešavanja žena. Dakle sve isto kao što je i sada. Osušene latice i eterična ulja koriste se za izradu losiona za telo, mirisnih parfema, krema za ruke i lice, maske za kosu i lice…