Razvoj motorike tokom prve godine života odvija se neverovatnom brzinom. Beba koja je do skoro samo ležala počinje da se okreće, podiže glavu, sedi, puzi, pridržava se uz nameštaj i pokušava da stane na noge. Svaka od ovih faza priprema telo za naredni korak i ima svoju važnu ulogu.
Roditelji često žele da pomognu detetu da što pre savlada nove veštine, ali razvoj se ne može kvalitetno ubrzati forsiranjem. Mnogo je korisnije omogućiti bebi dovoljno prostora za slobodno kretanje, bezbedno okruženje i aktivnosti koje odgovaraju njenom trenutnom nivou sposobnosti.
Oprema može biti deo svakodnevice, ali ne bi trebalo da zameni prirodne pokrete. Najbolja podrška obično se zasniva na ravnoteži između igre, slobodnog istraživanja i pažljivog praćenja razvoja deteta.
Slobodno vreme na podu daje bebi prostor da upozna svoje telo
Jedan od najjednostavnijih načina da se podstakne motorni razvoj jeste omogućiti bebi dovoljno vremena za slobodnu igru na ravnoj i bezbednoj površini. Kada nije ograničena sedištem ili drugom opremom, ona spontano pokušava da promeni položaj, dohvati predmet ili se približi zanimljivoj igrački.
Takvi pokreti istovremeno angažuju veliki broj mišića. Okretanje, oslanjanje na ruke i pokušaji podizanja tela doprinose jačanju vrata, leđa, trupa i nogu.
Roditelj može dodatno podstaći aktivnost postavljanjem igračke na malu udaljenost, ali nije potrebno neprestano usmeravati svaki pokret. Beba najviše uči upravo onda kada sama pokušava da pronađe način da dođe do željenog predmeta.
Puzanje je važna razvojna etapa koju ne treba potcenjivati
Puzanje često predstavlja prvi način na koji dete može samostalno da istražuje prostor. Iako neće svaka beba puzati na potpuno isti način ili jednako dugo, ova faza pruža mnogo mogućnosti za razvoj koordinacije.
Tokom puzanja rade ruke, noge i trup, a dete istovremeno uči da procenjuje udaljenost i planira kretanje. Svaki odlazak do igračke ili drugog dela sobe predstavlja mali motorički zadatak.
Prostor zato treba prilagoditi tako da dete može bezbedno da istražuje. Sitne predmete, kablove i nestabilne komade nameštaja treba ukloniti iz njegovog domašaja.
Kada je okruženje dovoljno bezbedno, roditelji imaju manje potrebe da stalno zaustavljaju dete, a ono dobija više prostora za samostalno kretanje.
Dubak za bebe treba posmatrati kroz bezbednost i način korišćenja
Kada se razmatra dubak za bebe, roditelji često prvo razmišljaju o tome da li će mališanu pomoći da se lakše kreće. Međutim, važno je imati na umu da oprema ne može da zameni prirodno vežbanje ravnoteže, oslanjanje na sopstvene noge i postepeno razvijanje kontrole tela.
Kada se bira dubak za bebe cena ne bi trebalo da bude jedini kriterijum. Mnogo su važniji stabilnost proizvoda, kvalitet izrade, preporučeni uzrast i način na koji će se koristiti.
Posebno je važno da dete nikada ne bude bez nadzora. Oprema koja omogućava brzo kretanje može mu olakšati da priđe predmetima ili mestima koja ranije nije moglo da dohvati, zbog čega prostor mora biti dodatno obezbeđen.
Treba imati u vidu i da stručne preporuke često daju prednost slobodnoj igri na podu i aktivnostima u kojima dete samo razvija ravnotežu. Ako roditelji imaju dilemu da li određena vrsta opreme odgovara njihovoj bebi, savet pedijatra može biti najbolji oslonac pri odluci.
Samostalno sedenje priprema telo za složenije pokrete
Kada beba počne stabilnije da sedi, otvara se potpuno novi način igre. Ruke više ne služe samo kao oslonac, već mogu slobodnije da hvataju, prebacuju i istražuju predmete.
Sedenje zahteva aktivan rad mišića trupa. Zato nije potrebno postavljati dete u sedeći položaj mnogo pre nego što može da ga kontroliše u skladu sa svojim razvojem.
Kada je dovoljno stabilno, igračke se mogu postaviti blago sa strane kako bi dete pokušalo da se okrene, dohvati ih i ponovo vrati u početni položaj.
Takva jednostavna igra razvija kontrolu tela i priprema mališana za kasnije prelaženje iz sedećeg položaja u puzanje ili podizanje.
Podizanje uz nameštaj predstavlja veliki korak ka uspravnom položaju
Jednog trenutka dete počinje da se hvata za kauč, krevet ili drugi oslonac i pokušava da ustane. Tada se svet iz njegove perspektive potpuno menja.
U ovoj fazi posebno je važno proveriti stabilnost nameštaja. Predmet za koji se dete pridržava ne sme lako da se pomeri ili prevrne.
Roditelji mogu dozvoliti mališanu da samostalno pokušava da se podigne i spusti. Upravo spuštanje često predstavlja veći izazov od ustajanja, pa dete mora više puta da vežba savijanje kolena i kontrolu pokreta.
Nije potrebno stalno ga držati ispod pazuha i podizati. Mnogo je korisnije ostaviti dovoljno prostora da telo samo pronađe način da izvede pokret.
Prvi koraci uz nameštaj razvijaju osećaj ravnoteže
Kada dete može da stoji uz oslonac, često počinje bočno da se pomera duž nameštaja. To je veoma važna faza jer uči da prenosi težinu sa jedne noge na drugu.
Roditelji mogu napraviti bezbednu zonu sa nekoliko stabilnih oslonaca na maloj udaljenosti. Dete tada dobija priliku da se kreće između njih i postepeno eksperimentiše sa puštanjem jedne ruke.
Omiljena igračka može se postaviti malo dalje kako bi postojala motivacija za pomeranje, ali nema potrebe udaljavati je toliko da dete postane frustrirano.
Kratki i uspešni pokušaji često stvaraju više samopouzdanja od forsiranja dužih koraka.
Stopalima treba omogućiti prirodno oslanjanje
Tokom učenja stajanja i hodanja stopala imaju važnu ulogu u održavanju ravnoteže. Zato u bezbednom kućnom prostoru dete može određeno vreme provoditi boso.
Direktan kontakt sa podlogom omogućava mu da bolje oseti gde se nalazi i lakše prilagodi položaj stopala. Prsti, zglobovi i mišići stopala tada mogu prirodnije učestvovati u kretanju.
Kada je obuća potrebna, treba voditi računa da odgovara veličini stopala i ne ograničava pokrete više nego što je potrebno.
Stopala mališana brzo rastu, pa je korisno redovno proveravati da li postojeća obuća i dalje pravilno odgovara.
Igra može biti najbolja vežba za motoriku
Vežbanje motorike ne mora da izgleda kao poseban trening. Za bebu je igra prirodan način učenja.
Lopta koja se lagano otkotrlja može motivisati dete da krene za njom. Kutija sa nekoliko bezbednih predmeta može ga podstaći da se saginje, podiže i premešta stvari.
Kod starije bebe mogu se praviti jednostavne igre u kojima prelazi između roditelja i stabilnog oslonca ili pokušava da dohvati predmet sa različite visine.
Najvažnije je da aktivnosti odgovaraju sposobnostima deteta i da izazov bude mali, ali ostvariv.
Ne treba porediti dete sa vršnjacima
Razvoj motorike nije isti kod svakog deteta. Jedno će ranije početi da puzi, drugo će duže ostati u sedećoj fazi, a treće će vrlo brzo preći sa pridržavanja uz nameštaj na prve korake.
Poređenje sa vršnjacima često samo stvara nepotreban pritisak. Mnogo je korisnije posmatrati da li dete postepeno napreduje u odnosu na sopstvene prethodne sposobnosti.
Ako roditelji primete nešto što ih zabrinjava ili smatraju da razvoj dugo ne napreduje, razgovor sa pedijatrom pruža mnogo pouzdanije informacije od poređenja sa drugom decom.
Svaki mališan ima individualan tempo, a zadatak odraslih nije da taj tempo ubrzaju po svaku cenu.
Bezbedan dom daje više slobode za istraživanje
Kako dete postaje pokretljivije, prostor koji je ranije bio potpuno bezbedan mora ponovo da se proceni.
Stepenice, utičnice, kablovi, niske police i nestabilan nameštaj predstavljaju mesta kojima treba posvetiti posebnu pažnju. Dete vrlo brzo počinje da doseže stvari koje su samo nekoliko nedelja ranije bile van njegovog domašaja.
Dobro obezbeđen prostor omogućava roditeljima da manje intervenišu, a detetu da više istražuje.
Upravo ta sloboda kretanja daje veliki broj prirodnih prilika za razvoj snage, ravnoteže i koordinacije.
Strpljenje je jedna od najvažnijih vrsta podrške
Roditelji mogu obezbediti igračke, podlogu, prostor i odgovarajuću opremu, ali ne mogu odrediti tačan dan kada će dete savladati određenu motoričku veštinu.
Najkorisnije je omogućiti mu svakodnevnu priliku da pokušava. Nekada će nekoliko dana ponavljati isti pokret bez vidljivog napretka, a zatim iznenada napraviti veliki razvojni korak.
Pohvala može pratiti trud, a ne samo rezultat. Kada se dete podigne, pokuša da dohvati nešto ili napravi mali pomak, već razvija novu sposobnost.
Motorni razvoj predstavlja niz povezanih iskustava, a ne trku ka hodanju. Kada se bebi omoguće slobodno kretanje, bezbedno istraživanje i dovoljno vremena, telo postepeno usvaja veštine koje su mu potrebne za narednu fazu.
Najbolja podrška zato nije ona koja dete vodi kroz svaki pokret. Mnogo veću vrednost ima okruženje u kojem može samostalno da pokušava, greši, ponavlja i na kraju otkrije koliko toga može da uradi sopstvenim telom.