Kada se govori o istoriji moderne umetnosti, pažnja je dugo bila usmerena na evropske centre poput Pariza, Beča i Berlina. Tokom 20. veka situacija se značajno promenila. Njujork je postao jedno od najvažnijih mesta za razvoj novih umetničkih ideja, a američki umetnici počeli su da utiču na tok svetske umetnosti.
Promene su se razvijale kroz različite društvene okolnosti, migracije, promene u kulturi i pojavu novih medija. Američka umetnost dobila je sopstveni izraz kroz pravce koji su dovodili u pitanje tradicionalnu sliku, odnos umetnika prema delu i granicu između visoke umetnosti i svakodnevnog života. Neki od tih pravaca promenili su način na koji posmatramo sliku, skulpturu i galerijski prostor. Drugi su, pak, otvorili pitanje da li umetničko delo uopšte mora da bude predmet koji možemo da izložimo. O kojim umetničkim pravcima je reč i kako su uticali na savremenu umetnost, pročitajte u sledećim redovima.
Harlemska renesansa je spojila umetnost i kulturni identitet
Harlemska renesansa (Harlem Renaissance) razvila se tokom 1920-ih i predstavljala je veliki kulturni pokret afroameričkih umetnika i intelektualaca. Centar pokreta bio je Harlem u Njujorku, ali se njegov uticaj proširio i na druge američke gradove. Književnost, muzika, pozorište i vizuelna umetnost postali su prostor za izražavanje afroameričkog identiteta i kulturnog samopouzdanja.
Vizuelna umetnost tog perioda dobila je nove teme i simboliku. Umetnici su istraživali afričko nasleđe, istoriju crnačkog stanovništva i svakodnevni život u urbanim sredinama. Aron Daglas postao je jedan od prepoznatljivih umetnika pokreta, posebno po ilustracijama koje su spajale modernističku stilizaciju sa motivima afričke umetnosti.
Institut Smitsonijan ističe da je Harlemska renesansa obuhvatila umetnost, muziku, književnost i izvođačke umetnosti. Pokret je doneo novu vidljivost afroameričkom stvaralaštvu i uticao na razvoj američke kulturne scene.
Kako je apstraktni ekspresionizam promenio položaj Njujorka?
Muzej moderne umetnosti navodi da je apstraktni ekspresionizam bio dominantan umetnički pokret tokom 1940-ih i 1950-ih i prvi koji je Njujork postavio u središte međunarodne moderne umetnosti. Njegov međunarodni uticaj dodatno je pojačan izložbama američkih umetnika u Evropi tokom 1950-ih. Džekson Polok, Mark Rotko, Viljem de Kuning i Li Krasner pripadaju umetnicima koji su obeležili njegov razvoj.
Velika platna i naglašena gestualnost postali su karakteristični za deo ovog pokreta. Polok je boju nanosio kapanjem i prskanjem po platnu postavljenom na podu. Tragovi boje tako su postajali zapis njegovog kretanja tokom stvaranja slike. Kod Rotka je odnos velikih površina boje stvarao sasvim drugačiji tip iskustva.
Pop art uneo je svakodnevni život u galeriju
Tokom 1950-ih i 1960-ih umetnici nove generacije počeli su da se udaljavaju od apstraktne umetnosti. Pažnju su usmerili na svet koji ih je okruživao. Reklame, stripovi, proizvodi iz prodavnica, filmske zvezde i fotografije iz masovnih medija postali su materijal za umetničko istraživanje.
Najpoznatiji predstavnik američkog pop arta je Endi Vorhol, čije su slike Merlin Monro, Campbell’s supa i drugih prepoznatljivih motiva pokazale koliko se granica između umetnosti i popularne kulture promenila. Roj Lištenštajn je koristio vizuelni jezik stripova, dok je Klas Oldenburg svakodnevne predmete pretvarao u velike skulpturalne forme.
Nacionalna galerija umetnosti navodi da je Vorhol koristio motive iz potrošačke kulture, medija i sveta poznatih ličnosti. Njegova upotreba sitoštampe dodatno je otvorila pitanje originalnosti i uloge umetnika u procesu nastanka dela. MoMA takođe beleži da je Pop art do kraja 1960-ih potisnuo raniju dominaciju apstraktnog ekspresionizma na njujorškoj umetničkoj sceni.
Minimalizam je sveo umetnost na osnovne forme
Minimalizam se razvijao tokom 1960-ih kao reakcija na izražajnost i subjektivnost apstraktnog ekspresionizma. Umetnici su počeli da istražuju jednostavne geometrijske oblike, ponavljanje i odnos između predmeta i prostora. Donald Džad, Dan Flavin, Karl Andre i Frank Stela povezani su sa različitim fazama razvoja ovog pristupa.
Donald Džad je stvarao modularne strukture od industrijskih materijala. Njegova dela nisu pokušavala da predstavljaju neki drugi predmet ili prizor. Pažnja posmatrača usmeravala se na samu formu, materijal, dimenzije i prostor u kojem se delo nalazi.
Nacionalna galerija umetnosti opisuje minimalizam kao umetnički pristup koji je odbacivao gestualnost i naglašenu ličnost umetnika karakterističnu za apstraktni ekspresionizam. Minimalističko delo zato ne mora da bude „slika“ ili „skulptura“ u tradicionalnom smislu. Njegov odnos prema prostoru postaje sastavni deo umetničkog iskustva.
Konceptualna umetnost postavila je ideju u prvi plan
Još radikalniji pomak dogodio se kada su umetnici počeli da preispituju samu potrebu za fizičkim umetničkim predmetom. Konceptualna umetnost razvila se krajem 1960-ih, naročito u SAD, sa idejom da koncept može biti važniji od konačnog vizuelnog rezultata.
Sol LeVit bio je jedan od ključnih umetnika ovog pravca. Njegovi zidni crteži mogli su nastajati prema precizno definisanim uputstvima. Umetnik je osmislio sistem, dok je realizacija mogla biti izvedena u različitim prostorima. Time se promenila tradicionalna predstava o autorstvu i jedinstvenom umetničkom objektu.
Muzej američke umetnosti Vitni opisuje konceptualnu umetnost kao pokret koji je ideju postavio u središte umetničkog dela. Pomenimo još da je Džozef Kosut dodatno istraživao odnos između jezika, značenja i umetnosti, čime je granicu između vizuelnog dela i filozofskog pitanja učinio još manje jasnom.
Kako je Američka umetnost proširila granice umetničkog dela?
Zajednički imenitelj ovih pravaca nije jedinstven stil, no spremnost umetnika da preispitaju pravila koja su do tada delovala čvrsto postavljena. Apstraktni ekspresionisti promenili su odnos prema gestu i procesu slikanja. Pop umetnici otvorili su galeriju prema svetu reklama i potrošačke kulture. Minimalisti su pitanje forme povezali sa fizičkim prostorom. Konceptualni umetnici otišli su još dalje i postavili ideju ispred materijalnog objekta. Razvoj se odvijao kroz sukobe generacija, umetničkih stavova i različitih shvatanja o tome šta umetnost može da bude.
Upravo su svi ovi pravci bili deo velikih promena u umetnosti druge polovine 20. veka. Njihov uticaj nije ostao ograničen na američke galerije, jer su se ideje širile međunarodnim izložbama, publikacijama i umetničkim mrežama u raznim evropskim gradovima. Danas je sve više poznavalaca i ljubitelja umetnosti koji pasionirano obilaze muzeje i galerije kako bi se uživo divili ovim remek-delima. Postoje i kod nas trenutno dostupni polasci za Njujork i obilazak čitave istočne obale SAD-a. Neke turističke agencije, poput Trip Top Travel-a, organizuju detaljne rute, sa kompletno isplaniranim letovima, aranžmanima i smeštajem. Tako možete opušteno da posećujete umetničke galerije i uživate u lepotama Velike jabuke.
Zašto su američki umetnički pravci i danas važni?
Savremena umetnost teško se može razumeti bez promena koje su doneli američki umetnici tokom 20. veka. Današnja instalacija, konceptualni rad, velika apstraktna slika ili delo koje koristi motive iz popularne kulture imaju prethodnike u eksperimentima koji su se razvijali u Njujorku i drugim američkim centrima.
Uticaj Pop arta posebno je vidljiv u odnosu savremene umetnosti prema fotografiji, reklami, poznatim ličnostima i potrošačkoj kulturi. Minimalizam je promenio način na koji umetnici razmišljaju o prostoru i materijalima. Konceptualna umetnost otvorila je prostor za tekst, instrukcije, ideju i proces kao ravnopravne elemente umetničkog rada.
Istorija američke umetnosti 20. veka nam svedoči o nizu promena koje su pomerale granicu između slike i objekta, umetnosti i svakodnevice, autora i posmatrača. Kada se pogleda savremena umetnička scena, mnoge od tih ideja i dalje predstavljaju polaznu tačku za nova pitanja i nove eksperimente.