Deklarativni cilj vesti je da nam saopšti neku informaciju, ali u današnjem brzom svetu, gde dobijamo vesti iz minuta u minut, najčešće ostajemo „u minusu“ – češće se dešava da nam ništa nije jasno, nego da smo nešto saznali.
Vesti iz minuta u minut između šljaštećeg pakovanja i praznine
Svaki dan nas zasipaju vesti iz minuta u minut, sata u sat, dana u dan. Danas novinari nemaju vremena da se posvete temi, već „lete“ od informacije do informacije, pretvaraju je u piksele i „šalju“ u naše telefone. Ta brzina na kojoj urednici insistiraju i činjenica da je „važno biti prvi“ i brži od konkurencije dovodi do toga da dobijamo poluinformacije.
Takođe se u mnogim medijima traži da informacije budu efektno upakovane – da bude jak naslov, drečava slika, dok se ispod svega krije jedna do dve šture rečenice kojima ništa nije rečeno. Ponekad čak nema ni odgovora na svih pet novinarskih pitanja – ko, šta, gde, kada, kako (i zašto).
Na kraju uz svu brzinu i šljašteće pakovanje dobijemo jedno veliko ništa. Naravno, imamo mi informacije i stižu nam vesti iz minuta u minut, ali nema konteksta. Zašto se nešto desilo, zašto je to važno, šta suprotstavljene strane kažu o tome.
Takve poluinformacije mogu biti izrazito pogubne. Na osnovu vesti koje dobijamo mi sami donosimo odluke o sopstvenim životima, ali i oni koji su iznad nas, oni koji upravljaju, često na osnovu istih tih poluvesti vuku poteze, što može biti izuzetno opasno.
Šta je lek za poluinformacije?
Kako se možemo boriti protiv toga. Dobar primer ispravljanja poluinformacija je pojava „explainer“ novinarstva – vrste žurnalistike koja objašnjava kontekst onoga o čemu drugi mediji „ispaljuju“ vesti iz minuta u minut. Novinarima je potrebno vreme da se posvete temi kako bi pronikli u njenu suštinu.
Američki „Vox“ je jedan od prvih medija koji je počeo da se bavi „objašnjivačkim“ novinarstvom. Cilj je ljudima predstaviti komplikovane teme na jednostavan način, bez upadanja u zamku brzine i površnosti.
Na primer, ekonomske krize se ne objašnjavaju komplikovanim terminima – deficitima, suficitima, itd, već jednostavnim primerima i poređenjima. Mleko je pre krize koštalo toliko i toliko, sada je ovolika cena. Za prosečnu platu je mogao da se kupi automobil, sada ne može da se napuni ni prosečna potrošačka korpa.
Na kraju krajeva dosta toga zavisi i od nas čitalaca – konačnog odredišta za vesti. Moramo biti osvešćeni i shvatati šta čitamo. Ako nam o određenom događaju stižu rafali vesti iz minuta u minut, moramo biti svesni šta nije rečeno, ili jednostavno nije moguće još uvek saznati. Neophodno je da razmišljamo o tome što čitamo, a ne samo da prelećemo pogledom preko teksta, fotografija i snimaka, samo kako bismo sami sebe uverili da smo informisani.